Издавачка дел.

SRPSKA ELITA NA PRELOMU EPOHA,

Nenad Lemajić, Sremska Mitrovica – Istočno Sarajevo, 2006.

1

U starijoj literaturi postoji dosta zabluda o srpskom prvačkom sloju sa početka turskog perioda srpske istorije, što je mnoge naučnike u izvesnoj meri dovodilo do pogrešnih zaključaka o njihovom nastanku i poreklu. Dr Nenad Lemajić je ovom monografijom uz obilje dokumenata rasvetlio ovaj do sada, dosta nejasan i maglovit, period srpske prošlosti.

Prvi deo knjige Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država, objašnjava procese koji su doveli do nastanka, uspona i nestanka srpskog prvačkog sloja u periodu od nestanka srpskih srednjovekovnih država do kraja XVI veka. Pred naletom Turaka došlo je do nestajanja gotovo sve vlastele, institucija i drugih nosilaca civilizacijskog okvira u kome se formirao srpski narod. Ostavši bez svoje države srpski prvaci izgubili su i zemlju. U ovom delu rada , autor, uspešno odgovara na pitanje ko su pojedinci, slojevi i grupe koji su u srpskom društvu preuzeli ulogu iskorenjene srednjovekovne elite i kakvi ekonomski i društveni uslovi su omogućili taj proces. Zajednička odrednica procesa elitizacije na celokupnom prostoru življenja Srba, bila je u stvaranju sloja prvaka u vojnoj službi, bitnoj strateškoj funkciji toga vremena, što je omogućeno, osim određenim političkim i vojnim kretanjima, pre svega izuzetnom unutrašnjom organizacijom srpskog društvenog nukleusa, koji su davali neophodnu socijalnu energiju za ciklično uzdizanje prvačkog sloja.

Značaj starog srpskog plemstva u Turskoj ogleda se u tome što je svojim opstankom pružilo ekonomske osnove, za poboljšanje položaja srpske crkve, kao i zbog toga što su neki pripadnici ovog sloja prešli u Ugarsku i tamo uspeli da izgrade male elitne centre okupljanja koji su se ponekad održavali i celo stoleće pre nego što su bili apsorbovani pokatoličenjem, promenom nacionalnog identiteta ili prihvatanjem protestantskog učenja.

Kada su se granice i ratni sukobi pomerili van srpskih etničkih prostora, ali i zbog složenih društvenih procesa u Turskoj koji su doveli do potiskivanja hrišćana iz privilegovanih slojeva društva, novi srpski prvaci su svedeni na položaj raje. ovu sudbinu su izbegli samo oni koji su emigrirali ka hrišćanskim zemljam, ali su tamo često brzo gubili nacionalno obeležje. Srpski prvaci su uzimali učešća u svim oblicima društvenog života. Kroz ove službe najveći uspon je ostvarila porodica Bakić.

O nekim nejasnim pitanjima iz istorije porodice Belmužević, je rad zasnovan na dokumentima. Njime pisac odgovara na nekoliko nerazjašnjenih pitanja iz istorije ove porodice. Belmuževići su srpska plemićka porodica u Ugarskoj o kojoj se najmanje zna. Podaci o njima su fragmentarni i razbacani u nekoliko arhiva i narativnih izvora. I pored toga što su vremenom živeli u tri države (Srbiji, Turskoj i Ugarskoj) i dva pravna sistema (feudalnom ugarsko-srpskom i turskom spahijsko-timarskom) uspeli su da očuvaju svoje posede. Najugledniji član porodice bio je Miloš, koji je u vreme smrti nosio titulu barona i imao znatne posede. Pisac konstatuje da Miloš ovu titulu nije dobio zbog materijalne moći, nego iz drugih razloga. Znajući koliko je bila snažna srpska migracija u južnu Ugarsku i koliko je kraljevima bilo važno da srpske lake konjanike pridobiju na svoju stranu, pretpostavlja se da je to bio glavni temelj Miloševe moći, uostalom kao i moći Jakšića, Bakića i drugih srpskih vođa iz ovog i kasnijih perioda.

U trećem delu knjige, Bakići porodica poslednjeg srpskog despota, autor u prvi plan ističe da su Bakići bili nosioci izgradnje novih oblika društvenih zajednica, knežina i plemena, karakterističnih za život Srba tokom nekoliko vekova. Pripadali su srpskim stočarima poznatim pod imenom vlasi, čiji je značaj počeo da raste već u vreme kada Turci dolaze u naše krajeve. Prvi dokumenti koji ih pominju pokazuju da su već bili ugledna porodica među srpskim stanovništvom smederevskog sandžaka. Podaci govore da su se pojedini predstavnici ove porodice, uz prihvatanje islama, uzdigli do najviših položaja u turskoj vladajućoj hijerarhiji. Samo nešto više od pola veka po prvom pomenu, Bakići su se pozdravljali sa najmoćnijim ljudima Evrope i sveta. U vreme dolaska Turaka sa ogromnom masom vlaha koja se lagano pomerala na sever kretali su se i članovi ove ugledne porodice. Stigavši u Ugarsku pridružili su se starijem srpskom plemstvu. Njihova povezanost sa Srbima bila je, po rečima autora, mnogo neposrednija zbog toga što ih je pored svesti o pripadnosti istom narodu spajalo i slično životno iskustvo. Posle Mohačke bitke oni su se priklonili Ferdinandu. Tada je Pavle Bakić, najznačajnioji predstavnik porodice, došao u priliku da iskoristi svoju silnu energiju organizujući preostale Bakiće čiji su se posedi nalazili na samim granicama uticajnih područja dva pretendenta na ugarsku krunu – Zapolje i Ferdinanda. Upravo je kroz organizovanje vojnih odeda i njenim privlačenje na Ferdinandovu stranu rastao uticaj porodice Bakić, kao što su rasla i njena imanja.

Autor je svestrano istražio i objasnio ko su pojedinci, slojevi i grupe koje su u srpskom društvu preuzele ulogu iskorenjene srednjovekovne elite i kakvi ekonomski i društveni uslovi su omogućili taj proces. U radu su uspešno otklonjene i zablude koje su u dosadašnjoj istoriografiji vladale o ovoj problematici. ( Izvod iz prikaza knjge “Srpska elita na prelomu epoha”, autora mr Snežane Božanić, u celosti objavljen u “Spomenici Istorijskog arhiva Srem” br. 5, iz 2006. godine).

4

IBARSKO JEZGRO SVETOSTEFANSKOPG VLASTELINSTVA

Mr Snežana Božanić, Sremska Mitrovica – Novi Sad, 2006.

ibarsko.jpgManastir Banjska ima sačuvanu osnivačku povelju koja je dobro kritički izdata (Lj. Kovačević, V. Jagić) te je zahvalna za istorijsko-geografska istraživanja. Primarni istraživački zadatak postavljen u ovom radu sastoji se u pokušaju rekonstrukcije međa onog dela vlastelinstva koji je okruživao sam manastir, polazeći od teksta povelje, postojećih istorijsko-geografskih studija, terenskih istraživanja, arheološkog materijala, putopisa, etnografske građe i topografskih karata. Na ovako identifikovanom prostoru Ibarskog jezgra ali i ostalih delova vlastelinstva prate se potom promene u raspoloživim dokumentima XIV, XV i ranog XVI veka. Tema nije nova, istraživana je i vlastelinstvu su posvećene brojne studije (S. Novaković, J. Aleksić, G. Škrivanić, G. Tomović i dr.), čime je stvoren prostor i mogućnost za polemisanje sa prethodnim autorima i pokušaj da se dosadašnji rezultati prevaziđu. Manastir BanjskaDosadašnji radovi zaokupljeni su prvenstveno situacijom u vreme povelje i ni u jednom od njih nije postavljen zadatak da se sagleda vlastelinstvo ili neki njegov deo u toku vremena.

Hronološki rad obuhvata period od početka XIV do kraja XVI veka. Metodološko opredeljenje za temu dugog trajanja uslovljeno je u najvećoj meri nedostatkom izvorne građe. Praćenje naseljenih mesta kroz duži vremenski period, stvaranje etničke, demografske i privredne slike vlastelinstva, kroz ceo srednji vek, nametnulo je i princip kontinuiteta u istraživanju.

Nužno je istaći da se tema prati sa stanovišta istorijske geografije. Preme opšte poznatoj definiciji predmet istorijske geografije je geografska sredina i čovek kao član manje ili veće zajednice u toku istorije. Istražuje se odnos između prirodne sredine koja je nepromenljiva: položaj, reljef, klima i ljudskih zajednica koje se menjaju. Topografske karte bile su nezaobilazne prilikom istraživanja jer daju čitav niz podataka, koji se na zemljištu neposredno prate, kao što su: imena gradova, naseljenih mesta i planina, apsolutne visine iz kojih se lako izračunavaju relativne visinske razlike, tačno rastojanje pojedinih tačaka itd. Dobra topografska karta je najpouzdanije pomoćno sredstvo za kretanje po nepoznatom zemljištu. Bogastvo izvanredne toponomastičke građe u Banjskoj povelji uslovilo je, dakle, da se posebno ocrtaju sa aspekta istorijske geografije prostor, granice i međe priloga koji su okruživali crkvu sv. Stefana ali i celog vlastelinstva, da se utvrdi činjenica da li navedeni prilozi postoje i danas, pod kojim imenom ili su iščezli, da li su priložena naselja promenila prvobitnu namenu, utvrđivanje međnika i sl. Kralj je dodelio oko 70 sela i zaseoka, 9 vlaških katuna sa oko 504 porodice.

Iako su rezultati istraživanja skromni, ipak oni bacaju više svetlosti na veličinu i prostor vlastelinstva, zatim na raspored priloga i identifikaciju toponima. Da bi se dobila što potpunija slika o Banjskom vlastelinstvu, prate se podaci u drugim srednjovekovnim poveljama, ranim turskim defterima pomoću kojih se mogu makar u najopštijim crtama opisati promene na području koje je vlastelinstvo nekada pokrivalo, te se mogu izvoditi zaključci o osipanju i gubljenju manastirskih poseda.

3

MAGISTRAT TRGOVIŠTA RUMA

Đorđe Bošković, Julijana Golčevski, Sremska Mitrovica – Ruma, 2005.

5Prvi pomen Rume datira iz 1556/57. godine, kada je, kao selo srednje veličine navedena u jednom Sremskom defteru. Bila je naseljena srpskim stanovništvom, a imala je svoju crkvu i sveštenika. Kao selo pod turskom vlašću, Ruma je opstajala i u narednim vekovima. Karlovačkim mirom 1699. godine, Srem je podeljen na austrijski i turski deo. Ruma se nalazila uz samu granicu na strani koja je pripala Turskoj. Tek posle novog rata Austrije i Turske, Požarevačkim mirom 1718. godine, i ovaj deo Srema ušao je u sastav tzv. novoosnovanih austrijskih zemalja.

Proširenjem Vojne granice 1745. godine sve do Zemuna, Srem je podeljen na tzv. Provincijal i Vojnu granicu. Provincijal je predstavljao teritoriju novostvorene Sremske županije , čiji je prvi administrator, odnosno veliki župan, bio baron Marko Pejačević. Mitrovica se po toj podeli našla u sastavu Vojne granice, čime je Marko Pejačević izgubio sedište svog vlastelinstva, kao i deo poseda. Pri izboru novog centra vlastelinstva odlučio se za teren u neposrednoj blizini sela Rume. Naselje sa 40-tak kuća je ubrzo niklo i zvalo se Nova Ruma. Da bi podstakao doseljavanje novih stanovnioka u Novu Rumu, Pejačević je doseljenicima obećavao mnoge privilegije. Skupština Sremske županije je 1749. godine proglasila punosnažnost tzv. “Slobodnice” čime se ovo naselje uzdiže u Trgovište a stanovništvo je dobilo status varošana.

Kao i druga slobodna trgovišta ili gradovi, Ruma je dobila svoj grb i pečat. U prvim decenijama postojanja trgovišta Ruma je polako dobijala obrise varošice. Crkva Svetog Nikole u Staroj Rumi podignuta je 1758. godine. Tri godine kasnije pravoslavni živalju u Novoj Rumi dobio je svoju crkvu – Svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Tako je Ruma izrasla do početka XIX veka u napredu varoš.

Arhivska građa u okviru fonda Magistrat trgovišta Ruma – broji 77 knjiga i 174 kutije, Fond je registraturski sređen, mikrofilmovan i lako dostupan korisnicima. Fond obuhvata vremensko razdoblje od skoro 150 godina (1771-1918). Dokumenta celog Fonda pisana su isprva na nemačkom i latinskom, a u kasnijim godinama najviše na srpskom jeziku.

Fond je proglašen arhivskom građom od velikog značaja.

3

ЗЕМЉИШНА КЊИГА СЕЛА ВОГАЊ (1758-1840)

Др Владан Гавриловић, Сремска Митровица, 2004.

6

Срем као гранична област Хабзбуршке монархије, ушао је у њен састав после аустријско-турског рата 1716-1718. године. Посматрајући Срем као микроцелину у царству, долазимо до сазнања да је до 1728. у Срему била коморска управа, а да је од 1728. године био подељен на три спахилука. Године 1745. створена је Сремска војна граница, у коју су укључена некадашња Коморска насеља. Село Вогањ, које је у центру пажње књиге др Владана ГАвриловића, остало је изван Сремске војне границе. Оно је било у саставу митровачког (касније румског) спахилука, који је обухватао још тринаест села. Племићка породица Пејачевић 1751. године, добија даровницу на румски спахилук. Године 1756. царица Марија Терезија издаје Славонски урбар за Срем и Славонију, који ће регулисати односе сељака и спахија. Урбаром је било обухваћено и село Вогањ, тако да су у новцу израчунате обавезе сељака према породици Пејачевић. Др Владан Гавриловић, прегледно је по годинама представио податке везане за исплату обавеза житеља Вогња, на српском и латинском језику (рукопис у оригиналу је на латинском језику). У складу са структуралистичким погледом на историју, микроцелине као што је село Вогањ дају нам слику повећавања пореза и дажбина, девалвацију новца, али уједно схватамо да су револуционарни ратови који су потресали Европу имали одјека у периферним деловима царства.

(Извод из приказа књиге који је написао Горан Васин, објављен у 4. броју “Споменице Историјског ахива Срем”, 2004. године)

2

Pages: 1 2 3 4 5 6


O arhivu Srem ..

Историјски архив Срем
Сремска Митровица.

ulica Vuka Karadžića 4, centrala 022/613-592, faks 022/621-861, direktor 022/625-393

Ranija Obaveštenja

Kategorije

Pretraga

unesite željeni pojam