Издавачка дел.

СРПСКА ЕЛИТА НА ПРЕЛОМУ ЕПОХА,

Ненад Лемајић, Сремска Митровица – Источно Сарајево, 2006.

1

У старијој литератури постоји доста заблуда о српском првачком слоју са почетка турског периода српске историје, што је многе научнике у извесној мери доводило до погрешних закључака о њиховом настанку и пореклу. Др Ненад Лемајић је овом монографијом уз обиље докумената расветлио овај до сада, доста нејасан и магловит, период српске прошлости.

Први део књиге Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, објашњава процесе који су довели до настанка, успона и нестанка српског првачког слоја у периоду од нестанка српских средњовековних држава до краја XVI века. Пред налетом Турака дошло је до нестајања готово све властеле, институција и других носилаца цивилизацијског оквира у коме се формирао српски народ. Оставши без своје државе српски прваци изгубили су и земљу. У овом делу рада , аутор, успешно одговара на питање ко су појединци, слојеви и групе који су у српском друштву преузели улогу искорењене средњовековне елите и какви економски и друштвени услови су омогућили тај процес. Заједничка одредница процеса елитизације на целокупном простору живљења Срба, била је у стварању слоја првака у војној служби, битној стратешкој функцији тога времена, што је омогућено, осим одређеним политичким и војним кретањима, пре свега изузетном унутрашњом организацијом српског друштвеног нуклеуса, који су давали неопходну социјалну енергију за циклично уздизање првачког слоја.

Значај старог српског племства у Турској огледа се у томе што је својим опстанком пружило економске основе, за побољшање положаја српске цркве, као и због тога што су неки припадници овог слоја прешли у Угарску и тамо успели да изграде мале елитне центре окупљања који су се понекад одржавали и цело столеће пре него што су били апсорбовани покатоличењем, променом националног идентитета или прихватањем протестантског учења.

Када су се границе и ратни сукоби померили ван српских етничких простора, али и због сложених друштвених процеса у Турској који су довели до потискивања хришћана из привилегованих слојева друштва, нови српски прваци су сведени на положај раје. ову судбину су избегли само они који су емигрирали ка хришћанским земљам, али су тамо често брзо губили национално обележје. Српски прваци су узимали учешћа у свим облицима друштвеног живота. Кроз ове службе највећи успон је остварила породица Бакић.

О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, је рад заснован на документима. Њиме писац одговара на неколико неразјашњених питања из историје ове породице. Белмужевићи су српска племићка породица у Угарској о којој се најмање зна. Подаци о њима су фрагментарни и разбацани у неколико архива и наративних извора. И поред тога што су временом живели у три државе (Србији, Турској и Угарској) и два правна система (феудалном угарско-српском и турском спахијско-тимарском) успели су да очувају своје поседе. Најугледнији члан породице био је Милош, који је у време смрти носио титулу барона и имао знатне поседе. Писац констатује да Милош ову титулу није добио због материјалне моћи, него из других разлога. Знајући колико је била снажна српска миграција у јужну Угарску и колико је краљевима било важно да српске лаке коњанике придобију на своју страну, претпоставља се да је то био главни темељ Милошеве моћи, уосталом као и моћи Јакшића, Бакића и других српских вођа из овог и каснијих периода.

У трећем делу књиге, Бакићи породица последњег српског деспота, аутор у први план истиче да су Бакићи били носиоци изградње нових облика друштвених заједница, кнежина и племена, карактеристичних за живот Срба током неколико векова. Припадали су српским сточарима познатим под именом власи, чији је значај почео да расте већ у време када Турци долазе у наше крајеве. Први документи који их помињу показују да су већ били угледна породица међу српским становништвом смедеревског санџака. Подаци говоре да су се поједини представници ове породице, уз прихватање ислама, уздигли до највиших положаја у турској владајућој хијерархији. Само нешто више од пола века по првом помену, Бакићи су се поздрављали са најмоћнијим људима Европе и света. У време доласка Турака са огромном масом влаха која се лагано померала на север кретали су се и чланови ове угледне породице. Стигавши у Угарску придружили су се старијем српском племству. Њихова повезаност са Србима била је, по речима аутора, много непосреднија због тога што их је поред свести о припадности истом народу спајало и слично животно искуство. После Мохачке битке они су се приклонили Фердинанду. Тада је Павле Бакић, најзначајниоји представник породице, дошао у прилику да искористи своју силну енергију организујући преостале Бакиће чији су се поседи налазили на самим границама утицајних подручја два претендента на угарску круну – Запоље и Фердинанда. Управо је кроз организовање војних одреда и њеним привлачење на Фердинандову страну растао утицај породице Бакић, као што су расла и њена имања.

Аутор је свестрано истражио и објаснио ко су појединци, слојеви и групе које су у српском друштву преузеле улогу искорењене средњовековне елите и какви економски и друштвени услови су омогућили тај процес. У раду су успешно отклоњене и заблуде које су у досадашњој историографији владале о овој проблематици. ( Извод из приказа књге “Српска елита на прелому епоха”, аутора мр Снежане Божанић, у целости објављен у “Споменици Историјског архива Срем” бр. 5, из 2006. године).

4

ИБАРСКО ЈЕЗГРО СВЕТОСТЕФАНСКОПГ ВЛАСТЕЛИНСТВА

Мр Снежана Божанић, Сремска Митровица – Нови Сад, 2006.

Манастир Бањска има сачувану оснивачку повељу која је добро критички издата (Љ. Ковачевић, В. Јагић) те је захвална за историјско-географска истраживања. Примарни истраживачки задатак постављен у овом раду састоји се у покушају реконструкције међа оног дела властелинства који је окруживао сам манастир, полазећи од текста повеље, постојећих историјско-географских студија, теренских истраживања, археолошког материјала, путописа, етнографске грађе и топографских карата. На овако идентификованом простору Ибарског језгра али и осталих делова властелинства прате се потом промене у расположивим документима 14, 15. и раног 16. века. Тема није нова, истраживана је и властелинству су посвећене бројне студије (С. Новаковић, Ј. Алексић, Г. Шкриванић, Г. Томовић и др.), чиме је створен простор и могућност за полемисање са претходним ауторима и покушај да се досадашњи резултати превазиђу. Досадашњи радови заокупљени су првенствено ситуацијом у време повеље и ни у једном од њих није постављен задатак да се сагледа властелинство или неки његов део у току времена.

Хронолошки рад обухвата период од почетка 14.  до краја 16.  века. Методолошко опредељење за тему дугог трајања условљено је у највећој мери недостатком изворне грађе. Праћење насељених места кроз дужи временски период, стварање етничке, демографске и привредне слике властелинства, кроз цео средњи век, наметнуло је и принцип континуитета у истраживању.

Нужно је истаћи да се тема прати са становишта историјске географије. Преме опште познатој дефиницији предмет историјске географије је географска средина и човек као члан мање или веће заједнице у току историје. Истражује се однос између природне средине која је непроменљива: положај, рељеф, клима и људских заједница које се мењају. Топографске карте биле су незаобилазне приликоManastir Banjskaм истраживања јер дају читав низ података, који се на земљишту непосредно прате, као што су: имена градова, насељених места и планина, апсолутне висине из којих се лако израчунавају релативне висинске разлике, тачно растојање појединих тачака итд. Добра топографска карта је најпоузданије помоћно средство за кретање по непознатом земљишту. Богаство изванредне топономастичке грађе у Бањској повељи условило је, дакле, да се посебно оцртају са аспекта историјске географије простор, границе и међе прилога који су окруживали цркву св. Стефана али и целог властелинства, да се утврди чињеница да ли наведени прилози постоје и данас, под којим именом или су ишчезли, да ли су приложена насеља променила првобитну намену, утврђивање међника и сл. Краљ је доделио око 70 села и засеока, 9 влашких катуна са око 504 породице.

Иако су резултати истраживања скромни, ипак они бацају више светлости на величину и простор властелинства, затим на распоред прилога и идентификацију топонима. Да би се добила што потпунија слика о Бањском властелинству, прате се подаци у другим средњовековним повељама, раним турским дефтерима помоћу којих се могу макар у најопштијим цртама описати промене на подручју које је властелинство некада покривало, те се могу изводити закључци о осипању и губљењу манастирских поседа.

3

МАГИСТРАТ ТРГОВИШТА РУМА

Ђорђе Бошковић, Јулијана Голчевски, Сремска Митровица – Рума, 2005.

 

5

Први помен Руме датира из 1556/57. године, када је, као село средње величине наведена у једном Сремском дефт

еру. Била је насељена српским становништвом, а имала је своју цркву и свештеника. Као село под турском влашћу, Рума је опстајала и у наредним вековима. Карловачким миром 1699. године, Срем је подељен на аустријски и турски део. Рума се налазила уз саму границу на страни која је припала Турској. Тек после новог рата Аустрије и Турске, Пожаревачким миром 1718. године, и овај део Срема ушао је у састав тзв. новооснованих аустријских земаља.

Проширењем Војне границе 1745. године све до Земуна, Срем је подељен на тзв. Провинцијал и Војну границу. Провинцијал је представљао територију новостворене Сремске жупаније , чији је први администратор, односно велики жупан, био барон Марко Пејачевић. Митровица се по тој подели нашла у саставу Војне границе, чиме је Марко Пејачевић изгубио седиште свог властелинства, као и део поседа. При избору новог центра властелинства одлучио се за терен у непосредној близини села Руме. Насеље са 40-так кућа ј

е убрзо никло и звало се Нова Рума. Да би подстакао досељавање нових становниока у Нову Руму, Пејачевић је досељеницима обећавао многе привилегије. Скупштина Сремске жупаније је 1749. године прогласила пуноснажност тзв. “Слободнице” чиме се ово насеље уздиже у Трговиште а становништво је добило статус варошана.

Као и друга слободна трговишта или градови, Рума је добила свој грб и печат. У првим деценијама постојања трговишта Рума је полако добијала обрисе варошице. Црква Светог Николе у Старој Руми подигнута је 1758. године. Три године касније православни живаљу у Новој Руми добио је своју цркву – Светог Вазнесења Господњег. Тако је Рума израсла до почетка XИX века у напреду варош.

Архивска грађа у оквиру фонда Магистрат трговишта Рума – броји 77 књига и 174 кутије, Фонд је регистратурски сређен, микрофилмован и лако доступан корисницима. Фонд обухвата временско раздобље од ско

ро 150 година (1771-1918). Документа целог Фонда писана су испрва на немачком и латинском, а у каснијим годинама највише на српском језику.

Фонд је проглашен архивском грађом од великог значаја.

3

ЗЕМЉИШНА КЊИГА СЕЛА ВОГАЊ (1758-1840)

Др Владан Гавриловић, Сремска Митровица, 2004.

6

Срем као гранична област Хабзбуршке монархије, ушао је у њен састав после аустријско-турског рата 1716-1718. године. Посматрајући Срем као микроцелину у царству, долазимо до сазнања да је до 1728. у Срему била коморска управа, а да је од 1728. године био подељен на три спахилука. Године 1745. створена је Сремска војна граница, у коју су укључена некадашња Коморска насеља. Село Вогањ, које је у центру пажње књиге др Владана ГАвриловића, остало је изван Сремске војне границе. Оно је било у саставу митровачког (касније румског) спахилука, који је обухватао још тринаест села. Племићка породица Пејачевић 1751. године, добија даровницу на румски спахилук. Године 1756. царица Марија Терезија издаје Славонски урбар за Срем и Славонију, који ће регулисати односе сељака и спахија. Урбаром је било обухваћено и село Вогањ, тако да су у новцу израчунате обавезе сељака према породици Пејачевић. Др Владан Гавриловић, прегледно је по годинама представио податке везане за исплату обавеза житеља Вогња, на српском и латинском језику (рукопис у оригиналу је на латинском језику). У складу са структуралистичким погледом на историју, микроцелине као што је село Вогањ дају нам слику повећавања пореза и дажбина, девалвацију новца, али уједно схватамо да су револуционарни ратови који су потресали Европу имали одјека у периферним деловима царства.

(Извод из приказа књиге који је написао Горан Васин, објављен у 4. броју “Споменице Историјског ахива Срем”, 2004. године)

2

Pages: 1 2 3 4 5 6


O arhivu Srem ..

Историјски архив Срем
Сремска Митровица.

ulica Vuka Karadžića 4, centrala 022/613-592, faks 022/621-861, direktor 022/625-393

Kategorije

Pretraga

unesite željeni pojam