ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА “СРЕМ”
СВРСТАНА ЈЕ У ЧЕТИРИ СЕРИЈЕ:
1. Научно-информативна средства о архивској грађи
2. Часопис
3. Монографије
4. Грађа
Научно информативна средства:
Радован Срдић, Момчило Митровић, Информатор радничког покрета и НОБ-а у Срему, Сремска Митровица 1988.
Гордана Радоњић, сарадник аутор, Архивски фондови и збирке у архивима и архивским одељењима у СФРЈ САП Војводине, Београд 1977.
Вилма Ђонлић и Емилија Росић, Водич кроз архивске фондове, Сремска Митровица 1972.
Водич кроз фондове Историјског архива „Срем“, свеска 1, Сремска Митровица 2003. (главни и одговорни уредник Нада Симић Лемајић, приређивачи: Драгомир Живановић, Свестислав Срдић и Драгица Вулин)
Водич кроз фондове Историјског архива „Срем“, свеска 2, Сремска Митровица, 2004. година. (главни и одговорни уредник Нада Симић Лемајић, приређивачи: Драгомир Живановић, Свестислав Срдић и Драгица Вулин)
Водич кроз фондове Историјског архива „Срем“, свеска 3, Сремска Митровица, 2005. година. (главни и одговорни уредник Нада Симић Лемајић, приређивачи: Драгомир Живановић, Свестислав Срдић и Драгица Вулин)
Водич кроз фондове Историјског архива „Срем“, свеска 4, Сремска Митровица, 2005. година. (главни и одговорни уредник Нада Симић Лемајић, приређивачи: Драгомир Живановић, Свестислав Срдић и Драгица Вулин).
Водич – преглед архиских фондова преузетих у Историјски архив „Срем“ од 2000. до 2018. године. приређивачи: Дејан Moстарлић, Мирјана Медалић, Мирјана Теодоровић, Вања Санадер, Светислав Срдић и Зоран Живановић, (уредник Нада Симић Лемајић), Сремска Митровица 2018.
Часопис:
Од 2002. године покренут је часопис Споменица Историјског архива „Срем“.
Споменица Историјског архива „Срем“ је од самог почетка сврстан у категорији М-3 и од Министарства културе се вреднује као часопис од националног значаја.
Часопис излази једном годишње и до краја 2018. објављено је 17. бројева.
Главни уредник првог броја је била Нада Симић Лемајић, од 2-16 броја часопис је уређивао др Ђорђе Ђурић. Уредник 17. броја Споменице, који је објављен 2018. године је др Ненад Нинковић.
Монографије:
Момчило Митровић, Сасе у слободи, Сремска Митровица 1978.
Момчило Митровић, Стејановци у слободи,Сремска Митровица 1982.
Момчило Митровић, Сто година фабрике намештаја „Срем“ Инђија, Сремска Митровица 1987.
Радован Срдић, Јарак у рату и револуцији, Сремска Митровица 1987.
Радован Срдић, Битка на легету 1914, Сремска Митровица 1994.
Ненад Лемајић, Бакићи последњи српски деспоти,Сремска Митровица 1995.
Павле Поповић, Радомир Прица, Јасна Симић и Драгомир Живановић, Новац и банкарство у прошлости Срема, Сремска Митровица 1996.
Јован Пејин, Колонизација Хрвата на српској земљи у Срему, Славонији и Барањи, Сремска Митровица 1997.
Ненад Лемајић, Грађа за српску средњовековну историју, Сремска Митровица 1996.
Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Сремска Митровица 1999.
Историјски архив „Срем“ 1946-2001, Сремска Митровица 2001. ( главни уредник Радован Срдић)
Радован Срдић, Стејановци, Сремска Митровица 2002.
Ненад Лемајић, Сеобе становника Мањаче у Срем, Сремска Митровица 2004.
Снежана Божанић, Ибарско језгро светостефанског властелинства Манастир Бањска, Сремска Митровица 2006.
Ненад Лемајић, Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица 2006.
Н. Лемајић,Ђ. Ђурић, В. Гавриловић, Б. Шимуновић-Бешлин, Н. Симић-Лемајић, Град вреднији од царске кћери – Сремеска Митровица, Сремска Митровица 2008.
N. Lemajić, Đ. Đurić, V. Gavrilović, B. Šimunović Bešlin, N. Simić Lemajić, Sremska Mitrovica – City worthier than an Emperor’s daughter, Sremska Mitrovicа 2008.
Душко Ковачевић, Бешеново, Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила, Сремска Митровица-Нови Сад 2011.
Владан Гавриловић, Племство код Србау Јужној Угарској у 17. и18. веку, Сремска Митровица 2012.
Александар Декански, Eo Ipso,Сремска Митровица 2014.
Радован Срдић, Битка на Легету, друго допуњено издање, Сремска Митровица 2016.
Ненад Лемајић, Историја Спорта у Сремској Митровици, Књига I, Сремска Митровица 2016.
Ненад Лемајић, Историја Спорта у Сремској Митровици, Књига II, Сремска Митровица 2018.
Мiroslava Mirković, Sirmium Its from history Sirmium Its History from the First Century AD to 582 AD, (књига је на енглеском језику) Sremska Mitrovica – Novi Sad 2017.
Каталог , Руски емигранти у Среу и Сремској Митровици, Сремска Митровица 2018.
Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја будимске епархије, Сремска Митровица 2018.
Горан Васин, Ненад Нинковић, Срем у Првом светском рату – лојалнос и преки суд, Сремска Митровица 2018.
Грађа:
Владан Гавриловић, Земљишна књига села Вогањ 1758 – 1840, Сремска Митровица 2004.
Владан Гавриловић, Земљишна књига села Марадик 1758 – 1840, Сремска Митровица 2004.
Ђорђе Бошковић, Јулијана Голчевски, Магистрат трговишта Рума, Сремска Митровица – Рума 2005.
Ненад Лемајић, Матроз (документа о друштвеној интеракцији локалног привредног гиганта у периоду социјалистичког самоуправљања), Књига I, Сремска Митровица 2013.
Научно-информативна средства о архивској грађи:
Водичи кроз архивске фондове Историјског архива Срем,
(I, II, III, IV свеска, Сремска Митровица, 2002-2005)
Главни уредник: Нада Симић Лемајић
Приређивачи: Драгомир Живановић, Светислав Срдић, Драгица Вулин
Историјски архив “Срем” је до израде овог Водича представио своје фондове у две књиге водича, прва је објављена 1972. године, док је друга објављена 1977. године, у оквиру едиције “Архивски фондови и збирке у архивима и архивским одељењима у СФРЈ – САП Војводина”. У првом Водичу, из 1972. године, представљено је 320 фондова. У другом Водичу, из 1977. године, представљено је 457 фондова и збирки. Како је у протекле три деценије дошло до значајних промена и повећања архивских фондова у нашем архиву, било је неопходно, како за раднике архива тако и истраживаче, израдити нови водич. Зато смо од 2002-2005. године, приступили изради Водича кроз архивске фондове, са подацима на основу тренутног стања у нашим депоима. Као резултат дуготрајног и свеобухватног рада представљамо вам:
– прву свеску у којој је обрађено 286 фондова, односно 1.581 метар дужни архивске грађе.
– другу свеску у којој је обрађено 220 фондова, односно 1.560 метара дужних архивске грађе.
– трећу свеску у којој је обрађено 285 фондова, односно 792 метра дужна архивске грађе.
– четврту свеску у којој су обрађена 422 фонда, односно 432 метра дужна архивске грађе.
СПОМЕНИЦА ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА “СРЕМ”
17. број часописа Споменица историјског архива „Срем“ је објављен 2018. године
уредник 18. броја је доц. др Ненад Нинковић
Уредник од 2. до 16. броја Споменице историјског архива „Срем“ био је проф. др Ђорђе Ђурић.
У савременом, све више глобализованом свету у коме неки аутори говоре о “крају историје” поставља се питање о потреби проучавања историје, а самим тим и локалне повести. Наравно, оваква размишљања занемарују да је историјска свест, барем у европској култури, основа људског идентитета и насушна духовна потреба сваког човека. Када кажемо историјска свест, ту се не мисли само на сазнања и представе до којих се долази читањем историографских дела, већ на свест која настаје под утицајем традиције, васпитања у духу одређене културе и осећаја припадности заједници.
Стварајући осећај за постојање прошлости, садашњости и будућности историјска свест “хуманизује” појединца, и тиме што му пружа представу о његовом постојању у одређеном времену, чини га делом човечанства. Ако имамо у виду да историјска наука има задатак да реконструише и тумачи прошлост на објективан и научно заснован начин, јасно је да она треба да има пресудну улогу у креирању историјске свести и да у томе тражи смисао свог постојања. У том контексту треба посматрати и проучавање локалне или, како је неки умањујући јој значај зову, завичајне историје.
Поред тога што би требало да изложи и објасни историју одређене регије, проучавање локалне историје има веома значајну улогу као етапна фаза за синтетичку историографију, која се сматра круном историјске науке. За то је можда најбољи пример проучавања Велике француске револуције, историјског догадаја (и процеса) који привлачи пажњу истраживача још од савременика са краја 18. века па до данас и о коме је вероватно написано највише литературе. Наиме, почетком 20. века обављена су велика систематска истраживања у локалним архивима и написане монографије о појединим регијама Француске у Револуцији. Та истраживања су из темеља изменила дотадашњу представу о неким социјалним и верским питањима, и показала да су се неки процеси индуковали у “провинцији”, а не самом Паризу како се до тада мислило.
У поређењу са великим европским народима, па чак и са неким по броју мањим од нас, наша синтетичка историографија је у великом заостатку. Разлог за то није, по нашем мишљењу, непродуктивност или нестручност наших историчара, већ, између осталог, и недостатак квалитетно написаних локалних историја и обрађених појединих историјских дисциплина.
Дела која обрађују теме из локалне историје, чак и када немају велику историографску вредност, веома су значајна, јер брзо после настанка постају историјски извор. Замислимо, рецимо, да данас имамо једну сачувану историју Митровице коју је написао неки ондашњи свештеник, учитељ или можда апотекар у 18. или 19. веку. Она би данас била извор од непроцењиве вредности чак и ако би у стручном смислу била лоше написана.
Сви они који би данас писали о историји Митровице, Срема, па чак и синтезе националне историје користили би је као драгоцен извор.
…
Срби су у појединим периодима своје историје стварали и неговали културу која их је без сумње сврставала у круг народа европске цивилизације. Међутим, изложени разарајућим ратовима који су често били на ивици геноцида, принуђени да се непрестано селе, без државе и њених институција нису могли сачувати много остатака материјалне културе и писаних извора.
То је вероватно један од разлога што су Срби међу ретким европским народима, ако не и једини који до сада није успео да сачини своју националну енциклопедију и национални библиографски лексикон. Основ за писање хуманистичких енциклопедија и лексикона, мада се то не чини на први поглед, чине управо дела која обрађују локалну историју и дела из њених специјалистичких грана.
…
Полазећи од реченог Уредништво се определило да часопис Споменица Историјског архива “Срем” конципира као часопис, који це првенствено објављивати радове из друштвене , политичке и културне историје Срема (Срема као географске регије без обзира на његову данашњу политичку поделу), остављајући при том простора и за текстове који се односе на историју других регија. Уз то, уважавајући природу установе која стоји иза овог часописа, настојаћемо да објављујемо документа и архивску граду која по свом значају заслужује да јавности буде презентована у целини и у свом изворном облику. У складу са тим део простора биће посвећен и раду архивистичких служби. Намера нам је такоде, да стручну јавност, али и осталу читалачку публику на прикладан начин, уз критичке коментаре, обавештавамо о најновијим историјографским радовима који обрађују прошлост Срема.
Будући да се налази тек на почетку посла на коме је замислило да истраје, Уредништво позива све познаваоце и заљубљенике историје Срема да својим радовима обогате садржај следећих бројева часописа, а да примедбама и сугестијама поправе његов квалитет.
Извод из текста мр Ђорда Ђурића (Треба ли нам данас локална историја?), објављен у предговору 2. броја Споменице Историјског архива “Срем”, 2003. године.
***
Монографије:
СРЕМСКА МИТРОВИЦА – ГРАД ВРЕДНИЈИ ОД ЦАРСКЕ КЋЕРИ
Др Ненад Лемајић, др Владан Гавриловић, др Биљана Шимуновић Бешлин, мр Ђорђе Ђурић, Нада Симић Лемајић, Сремска Митровица, 2008. године.
Поглед на историју града светог Димитрија, из пера тима историчара, пружа читаоцима могућност да своја сазнања обогате занимљивим текстом али и многобројним квалитетним фотографијама које стварају импресивну слику територије која датира скоро два миленијума.
Прво поглавље А
нтички Сирмијум (написао проф. др Ненад Лемајић) даје нам на сажет начин поглед на саме почетке историје града. Први помен римских легија је још из времена првог века пре н.е. Сматра се да је насеље имало везе са Келтима или Илирима. Сирмијум се јавља и у вези са знаменитим Панонским устанком у време Октавијана. Статус колоније град је добио у време Флавијеваца (највероватније Домицијана), о чему сведочи назив Colonia Flavia Sirmium. С временом град је постао раскрсница путева ка Сингидунуму, Далмацији и Босни, што је утицало на његов бржи економски напредак. Значај дунавске границе Римског царства (Лимес) често је стављао град у први план. У граду се приликом војних похода помињу и цареви Марко Аурелије и Септимије Север. Неколико похода из града повео је и Максим Трачанин. Први цар рођен у околини Сирмијума је био Деције Трајан (владао од 249-251). Како се тежиште Царства померало ка Дунаву и Сави услед сталних ратовања са варварима, Сирмијум је био незаобилазан у свим војним походима и важна стратешка тачка одбране. У њему су сем Деција Трајана родени и цареви: Аурелијан (владао 270-275), Проб (владао од 276-282), Максимијан Херкулије (286-304), Констанције II (337-351. као савладар, а потом до 361 самостално) и Грацијан ( 375-383). У време цара Диоклецијана област око града назива се Друга Панонија (Панониа Сецунда). За историју Сирмијума нарошито је био значајан Галерије. Врло вероватно је за средиште свог дела царства овај град изабрао Лициније. Знаменити цар Константин Велики у периоду 316-321. често је боравио у Сирмијуму, где је и основао ковницу златног новца. После његове смрти цар Констанције од града прави важан центар Царства, нарочито у верском погледу. У Илирику и Панонији неко време је преовладавало аријанство, које је цар помагао. Од краја IV века град се налазио у рукама Гота, после чега је његову историју тешко реконструисати. Готи и Хуни су више-мање уништили све цивилизацијске и урбанистичке тековине из периода Царства. Археолошка истраживања из друге половине XX века, открила су постојање палате, две јавне житнице, терме, хиподрома, делова бедема, улице, водовода и приватне куце. Сачувани су и многобројни мозаици, који сведоче о некадашњем сјају и слави овог значајног римског града. Византија се докопала Сирмијума тек 567. Недуго затим град се нашао на удару Авара, који су га освојили 582. О значају овог града за Византију сведочи реченица коју је изговорио цар Тиберије – како би радије аварском кагану дао једну од кћери, којих има две, него што би му својевољно предао Сирмијум! У вези са њим се помињу св. Иринеј (први епископ Сирмијума), св. Димитрије (заштитник града који се по неким изворима родио и живео у граду, и по којем град носи данашње име Митровица), св. Синерот, св. Анастасија, као и Четири фрушкогорска мученика.
Следећа два поглавља Civitas Sancti Demetrii и Турски период (такође је написао проф. др Ненад Лемајић) говоре нам о периоду средњег века и о добу турске управе градом (XVI и XVII век). Византинци, Бугари, Угри и Словени ломили су копља око територија везаних за град и његову околину. Имена царева Василија II, Јована и Манојла Комнина, који су водили ратове у овим пределима, сведоче нам о значају града, а шире Срема, по саму Византију. Када је пало Царство 1204, град су освојили Угари и држали су га све до краја своје средњовековне државе. Са пропашћу византијског града нестало је и његово име, Сирмијум, односно дошло је до преношења имена града на његову околину. Нешто раније развило се насеље на месту данашње Мачванске Митровице, које је постало и седиште бискупије. Недалеко се налазио и православни манастир Светог Димитрија, који је у великој мери утицао на чување старог и формирање новог насеља. Значај се мора дати и податку да је у околини града Сава најужа за пролазак, па су приходи од скеларина били битни за угарске краљеве и локалне феудалце. Податак из 1347. сведочи да је место имало статус града Civitas Sancti Demetrii. У њему срећемо и Дубровчане, што говори и о трговачком напретку Митровице. После пораза Жигмундове војске код Никопоља 1396. један турски одред опустошио је град и његову околину, што је утицало на економске проблеме становника у наредном периоду.
Први српски владар који је држао град био је деспот Ђурад Бранковић. У следећим деценијама чести су били угарско-турски сукоби у граду и његовој околини. Чести упади Турака довели су до и до миграције Срба на ово подручје. Одбрана границе поверена је углавном сремским Бранковићима, који се ту помињу од времена деспота Вука, 1465. Пад угарске под власт Османлија у периоду од 1521, односно Мохачке битке 1526, доводи до потпуног рушења града и разарања његове околине. У периоду турске управе православни Срби налазили су се у тешком положају, али су ипак нашли ослонац у оближњим фрушкогорским манастирима, које су са ревношћу подизали и одржавали. Култ светородне династије Немањића, али и ништа мање важан култ сремских Бранковића везаних за Крушедол, били су национална потпора Србима у овом тешком периоду.
Доба Аустријске управе у Срему (написао др Владан Гавриловић) донео је промене и у начину живота и у самој организацији у граду. Турска власт у Срему је окончана склапањем Пожаревачког мира 1718. Од 1728. Митровица је као најбитније насеље Срема постала део феудалног поседа грофа Колореда. Нешто касније град са околином прелази у руке барона Марка Пејачевића. Од 1745. била је укључена у Војну границу. После Београдског мира 1739. мноштво избеглица из Србије населило се у град и његову околину. Од 1747. штаб Петроварадинске регименте налазио се у Митровици, што је допринело њеном економском развоју и довело до тога да град буде проглашен за слободни граничарски комунитет 1765. Прва апотека је отворена 1806, а болница1826. Прва српсла црква у граду помиње се 1729, а нова велелепна Св. архиђакона Стефана зидана је у периоду 1791-1794. Митровачки трговци одиграли су у време Првог српског устанка важну улогу у снабдевању устаника оружјем. Град је непрекидно економски јачао и имао све јачу економску класу у време пред револуцију 1848/49. Ни Митровчани нису заостали у овим бурним временима за својим сународницима у Монархији. Ратни сукоби 1848/49. економски су ослабили цео град. Цео Срем нашао се у тешком положају услед ратних операција. Сломом револуције дошло је до рестаурације аустријске власти. Све до развојачења Границе 1881. Митровица је таворила, а тада је почео поновни нагли успон града.
Митровица грађанског доба (1849-1918) – назив је поглавља које је написао мр Ђорђе Ђурић. Град се на почетку овог периода налазио у рукама војних власи, тако да економска ситуација није била нарочито повољна. Сломом Баховог апсолутизма, када је донет нови Закон о општинама, стање је кренуло набоље. Развојачење Војне границе 1881. (текло је у више фаза од 1871) довело је до тога да су некадашње територије и насеља дошле под власт цивилних органа у Угарској и Хрватској. Срем је био прикључен Троједној краљевини. на челу прве општинске управе од 1871. нашао се Ћира пл. Милекић. Економски јаки Срби из Митровице изборили су се за статус града 1881, а српски језик и ћирилица су били равноправни у општинској употреби. За градоначелника је је новембра 1881. изабран Милекић, који је на тој функцији остао до 1907. У наредним годинама донети су грб и Статут града. Привредни успон град је доживео крајем XIX и почетком XX века. Пуштање неколико пружних праваца у Митровици (први 1884) и Срему допринело је њеном економском развитку. Многобројне храстове шуме биле су право природно богатство и сировина која је покренула индустријску производњу. У граду су отварани кредитни заводи и банке. Од 1906. је почело асфалтирање улица. Митровачко грађанство имало је значајну улогу у националној борби Срба у Монархији. Отварање читаонице, прославе празника Светог Саве, формирање разних добротворних друштава, показали су да митровачки Срби не заостају за Србима широм Монархије у националном погледу. Културне и економске везе са Србијом биле су такође изузетно јаке. Сарајевски атентат и почетак рата довели су Србе у Монархији у неповољан положај. Многи су сведени на грађане другог реда. После победе на Церу српска војска је кренула у офанзиву на Срем, међутим, после пораза на Легету и повлачења српске војске из Доњег Срема септембра 1914. уследила је масовна одмазда аустроугарских власти. Многобројни Срби су се добровољно јавили у српску војску у току 1914. Уједињење са Србијом, новембра 1918, дочекано је у Митровици са одушевљењем.
Поглавље под називом, Сремска Митровица у југословенској држави, написале су др Биљана Шимуновић Бешлин и Нада Симић Лемајић. У новоформираној Краљевини град се прво налазио у Сремској области, а од 1927. у Сремској жупанији. Дат је опис живота у граду 30-их година прошлог века. Најзначајнија културна установа Срба у Митровици између два рата била је Српска грађанска читаоница. Сломом Краљевине Југославије, после Априлског рата 1941, град је дошао под управу НДХ. Врло брзо почела су хапшења и ликвидације истакнутих антифашиста, али и недужних грађана Срба, Рома и Јевреја. Од краја рата, одлуком Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије формирана је Аутономна Покрајина Војводина која је обухватала Бачку, Банат и Срем, укључујући и Сремску Митровицу. Приказан је развој града и његове околине у периоду социјалистичке Југославије.
Последњу целину чини поглавље са називом Географски подаци о насељима општине Сремска Митровица (написала Нада Симић Лемајић). На прегледан начин приказани су историјски, статистички и географски подаци за сва места из општине Сремска Митровица (од 27. децембра 2007. Град Сремска Митровица).
Посебну пажњу у овој монографији завређују многобројне фотографије. Од самог почетка па до краја монографије налазимо слике које нам приближавају живот у Митровици кроз векове.
Јасан и концизан текст испреплетен фотографијама, географским картама и прилозима чини целину која нам даје готово све што је неопходно да се упознамо са историјом славног града, Сремске Митровице.
Књига је објављена на српском и на енглеском језику, у два засебна издања. Књигу је на енглески језик превела Јелена Фаранов.
СРПСКА ЕЛИТА НА ПРЕЛОМУ ЕПОХА,
Ненад Лемајић, Сремска Митровица – Источно Сарајево, 2006.
У старијој литератури постоји доста заблуда о српском првачком слоју са почетка турског периода српске историје, што је многе научнике у извесној мери доводило до погрешних закључака о њиховом настанку и пореклу. Др Ненад Лемајић је овом монографијом уз обиље докумената расветлио овај до сада, доста нејасан и магловит, период српске прошлости.
Први део књиге Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, објашњава процесе који су довели до настанка, успона и нестанка српског првачког слоја у периоду од нестанка српских средњовековних држава до краја XVI века. Пред налетом Турака дошло је до нестајања готово све властеле, институција и других носилаца цивилизацијског оквира у коме се формирао српски народ. Оставши без своје државе српски прваци изгубили су и земљу. У овом делу рада , аутор, успешно одговара на питање ко су појединци, слојеви и групе који су у српском друштву преузели улогу искорењене средњовековне елите и какви економски и друштвени услови су омогућили тај процес. Заједничка одредница процеса елитизације на целокупном простору живљења Срба, била је у стварању слоја првака у војној служби, битној стратешкој функцији тога времена, што је омогућено, осим одређеним политичким и војним кретањима, пре свега изузетном унутрашњом организацијом српског друштвеног нуклеуса, који су давали неопходну социјалну енергију за циклично уздизање првачког слоја.
Значај старог српског племства у Турској огледа се у томе што је својим опстанком пружило економске основе, за побољшање положаја српске цркве, као и због тога што су неки припадници овог слоја прешли у Угарску и тамо успели да изграде мале елитне центре окупљања који су се понекад одржавали и цело столеће пре него што су били апсорбовани покатоличењем, променом националног идентитета или прихватањем протестантског учења.
Када су се границе и ратни сукоби померили ван српских етничких простора, али и због сложених друштвених процеса у Турској који су довели до потискивања хришћана из привилегованих слојева друштва, нови српски прваци су сведени на положај раје. ову судбину су избегли само они који су емигрирали ка хришћанским земљам, али су тамо често брзо губили национално обележје. Српски прваци су узимали учешћа у свим облицима друштвеног живота. Кроз ове службе највећи успон је остварила породица Бакић.
О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, је рад заснован на документима. Њиме писац одговара на неколико неразјашњених питања из историје ове породице. Белмужевићи су српска племићка породица у Угарској о којој се најмање зна. Подаци о њима су фрагментарни и разбацани у неколико архива и наративних извора. И поред тога што су временом живели у три државе (Србији, Турској и Угарској) и два правна система (феудалном угарско-српском и турском спахијско-тимарском) успели су да очувају своје поседе. Најугледнији члан породице био је Милош, који је у време смрти носио титулу барона и имао знатне поседе. Писац констатује да Милош ову титулу није добио због материјалне моћи, него из других разлога. Знајући колико је била снажна српска миграција у јужну Угарску и колико је краљевима било важно да српске лаке коњанике придобију на своју страну, претпоставља се да је то био главни темељ Милошеве моћи, уосталом као и моћи Јакшића, Бакића и других српских вођа из овог и каснијих периода.
У трећем делу књиге, Бакићи породица последњег српског деспота, аутор у први план истиче да су Бакићи били носиоци изградње нових облика друштвених заједница, кнежина и племена, карактеристичних за живот Срба током неколико векова. Припадали су српским сточарима познатим под именом власи, чији је значај почео да расте већ у време када Турци долазе у наше крајеве. Први документи који их помињу показују да су већ били угледна породица међу српским становништвом смедеревског санџака. Подаци говоре да су се поједини представници ове породице, уз прихватање ислама, уздигли до највиших положаја у турској владајућој хијерархији. Само нешто више од пола века по првом помену, Бакићи су се поздрављали са најмоћнијим људима Европе и света. У време доласка Турака са огромном масом влаха која се лагано померала на север кретали су се и чланови ове угледне породице. Стигавши у Угарску придружили су се старијем српском племству. Њихова повезаност са Србима била је, по речима аутора, много непосреднија због тога што их је поред свести о припадности истом народу спајало и слично животно искуство. После Мохачке битке они су се приклонили Фердинанду. Тада је Павле Бакић, најзначајниоји представник породице, дошао у прилику да искористи своју силну енергију организујући преостале Бакиће чији су се поседи налазили на самим границама утицајних подручја два претендента на угарску круну – Запоље и Фердинанда. Управо је кроз организовање војних одреда и њеним привлачење на Фердинандову страну растао утицај породице Бакић, као што су расла и њена имања.
Аутор је свестрано истражио и објаснио ко су појединци, слојеви и групе које су у српском друштву преузеле улогу искорењене средњовековне елите и какви економски и друштвени услови су омогућили тај процес. У раду су успешно отклоњене и заблуде које су у досадашњој историографији владале о овој проблематици. ( Извод из приказа књге “Српска елита на прелому епоха”, аутора мр Снежане Божанић, у целости објављен у “Споменици Историјског архива Срем” бр. 5, из 2006. године).
ИБАРСКО ЈЕЗГРО СВЕТОСТЕФАНСКОПГ ВЛАСТЕЛИНСТВА
Мр Снежана Божанић, Сремска Митровица – Нови Сад, 2006.
Манастир Бањска има сачувану оснивачку повељу која је добро критички издата (Љ. Ковачевић, В. Јагић) те је захвална за историјско-географска истраживања. Примарни истраживачки задатак постављен у овом раду састоји се у покушају реконструкције међа оног дела властелинства који је окруживао сам манастир, полазећи од текста повеље, постојећих историјско-географских студија, теренских истраживања, археолошког материјала, путописа, етнографске грађе и топографских карата. На овако идентификованом простору Ибарског језгра али и осталих делова властелинства прате се потом промене у расположивим документима 14, 15. и раног 16. века. Тема није нова, истраживана је и властелинству су посвећене бројне студије (С. Новаковић, Ј. Алексић, Г. Шкриванић, Г. Томовић и др.), чиме је створен простор и могућност за полемисање са претходним ауторима и покушај да се досадашњи резултати превазиђу. Досадашњи радови заокупљени су првенствено ситуацијом у време повеље и ни у једном од њих није постављен задатак да се сагледа властелинство или неки његов део у току времена.
Хронолошки рад обухвата период од почетка 14. до краја 16. века. Методолошко опредељење за тему дугог трајања условљено је у највећој мери недостатком изворне грађе. Праћење насељених места кроз дужи временски период, стварање етничке, демографске и привредне слике властелинства, кроз цео средњи век, наметнуло је и принцип континуитета у истраживању.
Нужно је истаћи да се тема прати са становишта историјске географије. Преме опште познатој дефиницији предмет историјске географије је географска средина и човек као члан мање или веће заједнице у току историје. Истражује се однос између природне средине која је непроменљива: положај, рељеф, клима и људских заједница које се мењају. Топографске карте биле су незаобилазне прилико
м истраживања јер дају читав низ података, који се на земљишту непосредно прате, као што су: имена градова, насељених места и планина, апсолутне висине из којих се лако израчунавају релативне висинске разлике, тачно растојање појединих тачака итд. Добра топографска карта је најпоузданије помоћно средство за кретање по непознатом земљишту. Богаство изванредне топономастичке грађе у Бањској повељи условило је, дакле, да се посебно оцртају са аспекта историјске географије простор, границе и међе прилога који су окруживали цркву св. Стефана али и целог властелинства, да се утврди чињеница да ли наведени прилози постоје и данас, под којим именом или су ишчезли, да ли су приложена насеља променила првобитну намену, утврђивање међника и сл. Краљ је доделио око 70 села и засеока, 9 влашких катуна са око 504 породице.
Иако су резултати истраживања скромни, ипак они бацају више светлости на величину и простор властелинства, затим на распоред прилога и идентификацију топонима. Да би се добила што потпунија слика о Бањском властелинству, прате се подаци у другим средњовековним повељама, раним турским дефтерима помоћу којих се могу макар у најопштијим цртама описати промене на подручју које је властелинство некада покривало, те се могу изводити закључци о осипању и губљењу манастирских поседа.
МАГИСТРАТ ТРГОВИШТА РУМА
Ђорђе Бошковић, Јулијана Голчевс